SAVRŠENSTVO VATRE

Miroslav Antić

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

SENKA

Miroslav Antić

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli.

MOSTOVI

Miroslav Antić

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sređe i tuge
uvek drugačije istovetne.

SERENADA

Miroslav Antić

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

NEPOVRATNA PESMA
(druga verzija)

Miroslav Antić

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nesto petljaš, nemoj da mi hoćeš- nećaš.

I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al ako se ikad vratiš
moraš znati;
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trši,
glavom rije mlako veče.
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezde se dete uči
da zapara nebo sjajem
a od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Ti za korrn nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri,
al kad kreneš, nemoj stati,
mahni rukom
i odjuri.

Ko zna kud ćeš
Ko zna zašto
Ko zna šta te tamo čeka?
Sve su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opsano je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti!
Sanjaj!
Trči!
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek od tebe život uči
da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo.
Pa kad kreneš
kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama izdaleka.

Al ako se i pozlatiš
il sve teško, gorko platiš
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratiš.